Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Jed­na od naj­ak­tu­el­ni­jih ras­pra­va u svjet­skim me­di­ji­ma po­sli­je za­vr­še­nih iz­bo­ra za pred­sjed­ni­ka SAD od­no­si se na ne­tač­ne i ne­pro­vje­re­ne vi­je­sti na in­ter­ne­tu - po­go­to­vo na dru­štve­nim mre­ža­ma - kao i nji­hov uti­caj na mi­šlje­nje i sta­vo­ve jav­no­sti.
Čak se i od­la­ze­ći predsjednik Oba­ma ogla­sio na ovu te­mu pri­li­kom po­sje­te Nje­mač­koj. Ma­da su ar­gu­men­ti ko­je struč­nja­ci i jav­ne lič­no­sti na­vo­de uglav­nom va­lid­ni, či­ni mi se da je ma­lo pa­žnje po­sve­će­no su­šti­ni ovog fe­no­me­na ko­ji ni­je nov.
Evo pri­mje­ra. Iz­ne­na­dio sam se ka­da mi je ne­dav­no je­dan po­zna­nik, ina­če sta­ri­ji go­spo­din, is­pri­čao kao isti­nit do­ga­đaj ko­ji je oči­gled­no iz­re­ži­ran ili čak pot­pu­no iz­mi­šljen. Pi­tao sam ga oda­kle mu to da se re­če­no za­i­sta de­si­lo, a on mi je od­go­vo­rio da je vi­dio na in­ter­ne­tu. Ri­ječ je o obra­zo­va­nom, čak mu­drom čo­vje­ku.
Stvar je u to­me što se on tek u po­znim go­di­na­ma pr­vi put su­sreo sa ne­pre­gled­nim mo­rem in­for­ma­ci­ja ko­je nu­di Mre­ža, i što je u ži­vo­tu na­vi­kao da vje­ru­je me­di­ji­ma u ko­ji­ma ra­de pro­fe­si­o­nal­ci po­sve­će­ni svom po­slu. Ta­ko je bi­lo pri­je što u ugled­nim no­vi­na­ma, što u RTV ku­ća­ma. Neprovjerene in­for­ma­ci­je se ni­kad ni­je­su pu­šta­le u jav­nost.
Na in­ter­ne­tu stva­ri sto­je dru­ga­či­je. Uz ma­lo zna­nja i vje­šti­ne, bi­lo ko­ji po­je­di­nac mo­že da po­kre­ne por­tal ko­ji dje­lu­je ozbilj­no i vje­ro­do­stoj­no, a sve to iz bez­bjed­no­sti svo­je rad­ne so­be, bez no­vi­na­ra, re­dak­ci­je i bi­lo ka­kve od­go­vor­no­sti za ono što na­pi­še. Vi­je­sti mo­gu da ši­re i sa­mi ko­ri­sni­ci dru­štve­nih mre­ža, po prin­ci­pu „ka­žem vam, po­gle­daj­te sni­mak”, a svi zna­mo da la­ko­vjer­nih lju­di ni­ka­da ni­je manj­ka­lo.
E sad, či­ta­va je su­šti­na upra­vo u to­me da je po­treb­na plan­ska i si­ste­mat­ska edu­ka­ci­ja svih ko­ji ko­ri­ste bla­go­de­ti in­for­ma­tič­kog do­ba i pred­no­sti no­vih me­di­ja kao iz­vo­ra in­for­ma­ci­ja i zna­nja. Po­da­ta­ka ima ne­pojm­lji­vo mno­go, i sva­ko od nas ih ,,no­si” u svom te­le­fo­nu, ali oni ne ga­ran­tu­ju zna­nje i mu­drost. Tek ako smo spo­sob­ni da na in­for­ma­ci­je gle­da­mo kri­tič­ki, da po­re­di­mo raz­li­či­te iz­vo­re i ono što sa­zna­mo po­ve­že­mo na pra­vi na­čin, bi­će­mo ot­por­ni na po­ten­ci­jal­ne zam­ke i ni­ka­kva do­dat­na re­gu­la­ti­va na in­ter­ne­tu ne­će bi­ti po­treb­na. Sve to zah­ti­je­va no­vi i dru­ga­či­ji po­gled na svi­jet i mno­go ak­tiv­ni­ju ulo­gu pu­bli­ke. Ta­kva je ci­je­na ne­sme­ta­nog funk­ci­o­ni­sa­nja i na­pret­ka po­je­din­ca u mo­der­nom in­for­ma­tič­kom do­bu. Da li je pre­ve­li­ka u od­no­su na ono što za­uz­vrat do­bi­ja­mo?